Da li cesce ljudi savladavaju strah, ili strah savladava ljude?
I sta je uopste taj strah?
Dugo sam mislila da neke stvari u zivotu nisam uradila zato sto sam se plasila. Dugo sam pravdala svoju slabost strahom, a nikada se nisam istinski zapitala. Sad nesto razmisljam, sta je zapravo ono sto nas paralise, odvraca i sputava od ostvarenja velikih i malih ciljeva i zelja. Da li je strah kao strah opravdanje i izgovor, ili u coveku ima nesto dublje i snaznije? Nedovoljno interesovanje? Nedovoljna ljubav? Premala zelja ili premalo snage? Premalo sigurnosti?
Listam stranice po internetu ne bih li nasla definiciju straha koja ce mi zaista razjasniti ovu nedoumicu, ali me samo dodatno zbunjuju i nerviraju ova povrsna i "naucna" objasnjenja.
Neverovatno mi je da ljudi zbog straha odustaju od onoga sto najvise vole ili zele u zivotu, neverovatno je da pred velicinom svojih snova dozvole da ih prevari senka straha... Ili jednostavno znaju da nisu dorasli svojim snovima, pa je najlakse skloniti se iza zavesa straha i posmatrati kako drugi ostvaruju tvoje snove?
26/07/2013, 01:12
Ljudi se plaše onoga što ne znaju. Moje mišljenje je to da čovek svakog dana treba da uradi jednu stvar koja ga plaši. Što više strahova pobedi on će postati jači. Najlakše je bežati od straha.
26/07/2013, 01:31
Ja bih rekla da se ljudi plase jedino sebe.
26/07/2013, 07:51
Od kako je čovek nastao u njemu je, u duboko nesvesnom delu, usađena težnja za upoznavanjem sopstvene suštine duše koja je neograničeno i potpuno ispunjeno stanje: beskrajna sreća, mir, sloboda, znanje, celovitost - stanje potpune ljubavi. Međutim, za ovaj zadatak dobili smo telo i jedan osećaj individualnosti (EGO) koji je prividna (ali strahovito manipulativna) izolovanost od svega ostalog. Ego, iako neophodan da bismo živeli u ovom svetu, stvara jedno klaustrofobično stanje kome je STRAH jedna od glavnih osobina. Najveći strah koji ego ima, to je strah od gubitka samog sebe, tj. strah od apsolutne slobode. U tom smislu svi ostali strahovi (od bolesti, gladi, siromaštva, samoće; od nepoznatog u vidljivom i nevidljivom spektru; od života, od smrti; od sreće, od uspeha i neuspeha, od sudbine, budućnosti, prošlosti i sadašnjosti; od ljubavi, od drugih, od samih sebe; od bespomoćnosti, zavisnosti, a i nezavisnosti; od gubitka, krivice, autoriteta...) - samo su IZRAZ straha koji ego ima zazirući da će biti rastočen.
Sa druge strane, krajnji smisao postojanja bića je upoznavanje Bezgraničnosti, "licem u lice". A ovo nije moguće sve dok se prividna izolovanost (ego) tome protivi kroz bezbrojne oblike strahova i manipulacija.
Sve ovo je veoma dug proces. Ne treba biti razočaran ako nešto ne možemo, niti prepotentan ako nešto možemo. Najbolje je težiti uvek što boljem, u svim oblastima života, ali na takav način da to ne povređuje nikoga oko nas. U takvoj ravnoteži ego polako i dobrovoljno počinje da pomaže čoveku ako se prema njemu odnosimo sa poštovanjem i razumevanjem, dok mu polako izmičemo ulogu gospodara koju on prirodno uzurpira. Strahovi se tada lagano rastaču oslobađajući energiju za još veća postignuća.
Jedino čega zaista treba da se bojimo je NEZNANJE. Iz njega svo zlo dolazi. Nasuprot njemu, stoji ISKUSTVO kao jedino merodavno znanje, mada ovo ne znači da treba srljati u sve i svašta da bi se ono steklo.
Dobro zdravlje ti želim i sreću u životu. :-)
27/08/2013, 16:11
svidjaju mi se odgovori