Још један дан је, као и обично, седео на обали реке и тужно гледао како много воде одлази ка неком бољем месту. Био је гладан и усамљен. Откад је, јуче, одлучио да се осамостали и одвоји од тате и маме, није појео баш ништа, јер није био довољно спретан да улови неку од рибица које су се шврћкале около.
„Тужан је овај живот великих медведа“, размишљао је, док је из мамине куће, близу које је седео као и сваког дана, мирисао тек припремљени ручак. Желео је да се одгега до куће и седне за сто, али, иако је све изгледало као и обично, за њега ништа више није било исто. Пошто је сада свој медвед, велики и храбар, одлучио је да ће се сам снаћи за ручак или ће вечно гладовати. Спаваће далееееко од куће, у колиби на дрвету, коју му је тата сковао у дворишту. И сам ће себи спремати ручак. Да, да. Имаће шта да једе. Заспао је омамљен мирисом мамине најлепше хране.
Пробудио се предвече, са необичним звуковима у стомаку. Сањао је како је ухватио рибу од три килограма и најсласније је прогутао у једном залогају. У устима није имао укус из сна, и нешто се хитно морало предузети.
Пошто се спустио низ литицу ближе реци, засео је и почео да пева песму за коју се веровало да призива рибице у замку. Разумеле су његов језик, и прилазиле му да га завитлавају. Скакутале му око уста и правиле зазубице. Злобно су се смејале и одлазиле натраг у хладну воду. Тек тада је схватио колико су рибе неукусна створења, и како уопште више није гладан. Запутио се натраг у своју колибу, када му је једна изненада улетела у шаке.
„Бежи, нису ми занимљиве ваше шале. Рибе су зле и забранио бих свим медведима света да их једу, јер су отровне. Иди сад, пусти ме да будем гладан без твог примамљивог мириса!“
Рибица му се умилно смешила и проговорила: „ Ја се зовем Цица и гледам те већ данима. Толико те волим да ћу ти дозволити да ме поједеш, па ће ми бити задовољство да вечно живим у твом топлом стомаку.“
Меда се растужио мислећи да га сви зафркавају и бацио је у воду, али је брзо ускочила назад међу његове дланове. Била је прилично упорна за једну малу рибу која је ради шале дошла у опасност да је веееелики медвед поједе. Али је била необично лепа. Примакао ју је устима, и таман када је хтео да загризе, приметио је њене уплашене очи и тужан поглед. Док ју је удаљавао од главе, све му се јасније оцртавала њена величанствена лепота. Није била златна и понудила да му испуни три жеље, нити је имала нешто што све остале рибе немају, једноставно је сијала запањујућим сјајем. Сијала је љубављу и пожртвованошћу. Била је то права правцата сребрна риба.
„Ставићу те у џеп и сачувати за касније, да знаш. Сада нисам гладан.“ Покушао је да звучи сурово, како не би дозволио да једна рибица помисли како је он кукавица или добрица. Медведи су безобзирна створења. И гурнуо је у десни џеп широких медвеђих панталона.
Неколико дана је живео са рибицом у џепу, све време мисливши о њој, али јој се ниједном није обратио. Стрепео је. Плашио се, није знао чега. Напокон је молећиво зацвилела: „А да ме поједеш, или убациш у неку воду, не могу више да живим овако.“
Опет ју је приближио устима, али је негде у дубини себе знао да ово створење није дошло у његов живот да му засити глад. Окренуо се и преко леђа је бацио у брзу реку. У себи јој је пожелео срећан пут и тихо заплакао, мислећи да је никада више неће срести, јер сурова вода односи све у неповрат. Онда га је нежни, мокри додир на длану тргнуо. „Шта је, успаничио си се, помислио си да ће ти заточеница побећи?“
Стиснуо ју је међу шакама у снажан загрљај. „Више никада нећу да се одвојим од тебе!“
Пролазили су месеци и године, а меда и рибица делили су живот. Заједно се играли, заједно су спавали, заједно се будили, делили своје тајне и тешили једно друго у невољи, у удобности дома маме медведице. Наговорила га је да се опет уселе код ње.
Када су већ довољно стасали, и било време за брак, као што бива у свакој лепој бајци, десило се право чудо. Не, није се рибица претворила у медведицу, није ни меда у дечака рибицу. Необјашњивом чаролијом, постали су двоје младих људи, и тако живели срећно иза седам брда и седам мора, где нико не би могао нашкодити њиховој великој љубави, још много година.
„Ја сам мали меда и будим те садаааа“, сваког јутра ју је нежно мазио по лицу и посматрао док спава. Био је свестан великог богатства које му је припадало. Будили су се срећни до краја живота.
12.12.2011.
Мом меди који најлепше спава поред мене.
